У једноме крају старог Београда,
После тол'ких
дана опет гледам њега:
Насмејана,
ведра, лица увек млада,
Које му сад
краси из рата белега.
Шетајући
дуго, уз долазак мрака,
Причао је
мени он, капетан војни,
Кога су
бојеви дигли до јунака,
А случај не
хтеде да буде покојни —
Причао је ствари
из првога рата
С речитошћу
оном што му војска дала:
Од његових
речи страх не зна да хвата,
Исто тако ни
лаж, клевета, ни хвала.
Он је кроз
ноћ мирно ређао те слике,
К'о из какве
нове, страшне авантуре:
Видело се
како, сред топовске рике,
Падају војници
и заставе јуре.
Видело се
како, сред највећег боја,
Љубав
неизмерна у срцима живи,
И кол'ко се
воли отаџбина своја,
Земља вечне
борбе и пропланак сиви.
Он поред
осталог исприча и ово:
“Кад смо били
легли код једног редута,
У бици која
је дала Куманово,
Противника да
би уклонили с пута
Шрапнелска
нас зрна узеше за мету.
Од игре
картеча заклон нам најбољи
Био је у
пушци и у бајонету,
У јуришу
кобном и божијој вољи.
И у оном часу
када јуриш наста,
Глас један
узвикну: 'Милун се не диже!'
Сви јураху
пољем, ал' брат његов заста,
Кроз паклену
кишу врати се и стиже
Месту где смо
били, и крај брата клече.
Док с ножем
на пушци лете сви војници,
Грмљава
ваздухом док к'о река тече,
Коју каткад
људски запарају крици —
Он крај
мртвог брата врши обред свети:
Пољуби
војника, свећицу запали,
Поново
устаде, јурну својој чети
Онако узвишен
и онако мали.
Све се то
десило брзо и у часу.
И док ватра
смрти испред сваког зија
По мени се
миље необично расу,
Јер осетих да
сам то ожаљен и ја.”