Понели
смо у рат своја срца мушка,
Сузе седе
косе, загрљај девојке,
Осмех деце
своје и сан што их љушка,
И веру у
Бога, пушке и тробојке.
Знајућ ко нас
зове, и зашта, и куда,
Научисмо брзо
како да се гине:
Из борбе у
борбу, са победом свуда,
Ми смо нашли
земље старе царевине.
Обишли смо
места световна и света,
Развалине
славе, изворе јаука
И домове,
камо страх једино цвета;
С буктињом
слободе прогнасмо баука.
Загрлисмо
Србе с Косова и Скопља,
Велеса,
Прилепа, Битоља и Дебра;
Оживесмо
прошлост, мачеве и копља,
И круне и
митре и побожног себра.
Дан божији
опет земљу плача виде.
Ал' нам дође
жао те гробнице мрака,
Те судбине, с
које полумесец иде,
Што ће сад
друмови пожелет Турака.
И пођосмо
дале, у крајеве нове,
Кроз
дубодолине и висове гора,
Да наше
орлове и наше топове
Пренесемо
смело до сињега мора.
Ал' кад
освојисмо обалу Јадрана,
С ужасом нам
трубе знак повратка даше:
И ми
остависмо крв из својих рана,
И наше
заклетве, и гробове наше.
И гле! сви
гробови испратише живе!
Њина мртва
уста још су могла рећи:
“Ми чекамо цара
крај пучине сиве,
Да би могли
мирно тада у гроб лећи.”