Увек у
средини која рани чамом,
Ја нисам
веров'о да ће доћи икад
Растанак са
пустом и суморном тамом;
Веров'о сам
сунце доћи неће никад.
Сунце доћи
неће дане да озари,
Да застали
живот покрене на боље,
И земљу коју
су повели возари,
Неутешно мали
и болесне воље.
Веров'о сам
да ће мој нараштај заћи
За неравну
борбу, сав изломљен, и да
Ја ћу с њиме
опет у гробу се наћи,
Да чекамо
потрес који оков кида.
Али нисам
знао да онај к'о страда
Греши кад
сувише и воли и жели,
Да на земљи
увек најбоља је нада,
Кад се све
обнавља: човек и цвет свели.
Увек у
средини што дух сваки стеже,
Запазио нисам
сем ње ништа друго,
И често се
питах шта ме за свет веже:
Заклоњен
идеал? Ил' страдање дуго?
Ја нисам
слутио да ће дани доћи,
Велики и
вечни, баш у моје доба,
Двоглави
орлови да ће редом проћи
Око свију
глава, преко сваког гроба.
Ја нисам
слутио испод ноћи сиве,
Да су већ ту
руке спасоносне, здраве,
И груди где
топло сва предања живе,
Да су нам
пристигли носиоци славе.
Ја нисам
слутио, отаџбино драга,
После сна
дубоког, да чека спокојно
Звона на
јутрење да устане снага,
Заспали
духови и царство покојно.
Ја нисам
слутио, у данима туге,
Устанак
народа и појаву рата:
И док крв је
текла, осећ'о сам дуге,
Отворено,
небо, ране сваког брата.
И осетих и то
да спуштену главу
Занавек
подижем, да сам данас већи;
Да дело из
крви пружа светлост праву,
И пут који
води и миру и срећи.
