.jpg)
У плодном
крају старога незнања;
Понова ево
осећам потребе
За пали
тријумф бола и надања
И илузија, и
за све потребе,
Сарану цвећа,
жеља и страдања.
Умире ветар
равнодушне смрти
Тамницом
звезда, мојом кућом мрака;
Умире немар,
што је знао стрти
Места
молитве, суза и облака;
Црном
долином, где су били врти,
Умире тама,
као влага, јака.
К'о сумрак
земљом, к'о миром лепота,
Дух опет иде
оним старим путом,
У хлад мог
гроба, у раку живота,
С црнином
мојом. И устаје ћутом
Опело моје и
земља с ћивота,
Што је све
већи са сваким минутом.
Види се мој
гроб... Мени све се чини,
Да сам у
дане, без сунца, и сиве,
Што беху
налик ружној месечини,
Умро к'о
дете: смрти перспективе
Изгубише се
ван мене, по тмини,
И моје звезде
што више не живе.
Све ми се
чини гроб мој није ово.
Колико
простран к'о гроб свију људи
С данима
њиним тешким к'о олово,
Тешким к'о
суза, која мртве буди,
К'о ноћ са
сузом, када сам болов'о,
И осећао
додир мртве студи!
И све то гроб
мој! Ту ће лепо стати
Све мртве
руже срца деце нежне,
Што ће
живети, а бол неће знати,
Као ни цвеће
испод коре снежне,
Што се
камени, и ипак не пати.
Гроб велик
к'о пут смрти неизбежне.
Знам, дете
нећу никад бити више.
Са старом
драгом нећу опет поћи
Срећним
незнањем, где живот мирише
На крв и
љубав и вео поноћи.
Спава сан
среће, к'о дан после кише,
У дну сутона
који неће проћи.
Спава сан
среће. Дах гроба се вије
Животом,
болом, временом простора;
Ничега нема
што умрло није;
Тишина пуна
скамењених бора.
Ничега нема;
само илузије
Пред пустом
кућом мирног, мртвог мора.
Гроб, и гроб
само. Све изгледа као
Отворен
сандук живота и таме:
Ту спава
небо, земља и пакао,
И лик
свршетка, и крај панораме.
Ту некад ја
сам живот свој плакао.
Ту некад беху
сан и звезде саме.
Кол'ко велик
гроб! И ја, ту, крај њега
Стојим к'о
облик умрлих времена,
Последњи
човек на граници свега,
Последњи
талас отишлих спомена.
Свуд мртво
море, свуд нигде ничега;
И спава вода,
и нема промена.
Нема промена.
Сан једнак, камени
Спаја сва
места са пределом нада.
Осећај мирне
равнине на мени
И преко
ствари непомично влада.
У моме оку
последњи прамени
Још живе
косе. Више се не страда.
Сећањем опет
ја налазим себе
У мртвом
крају плоднога незнања,
И склапам
очи: дух нема потребе
Мртвом
долином ићи без пењања,
У мртвом мору
тражити погребе
Љубави, бола,
звезда и страдања.
Када испустим
и те очи своје
И срце, што
се у камен претвара,
Време, и везе
простора, и боје,
И сан живота,
илузија стара,
Пашће, к'о
сада мртво море што је
Пало на
гробље, вечно га одмара.
