Нема
више дана, ни ноћи, ни ствари,
Где не видим
тебе, твој усамљен лик
И поглед што
мирно ни за чим не мари.
Свако јутро,
вече, тишина и крик
Доносе ми
тајну коју носиш сама;
И Док небо,
земља, сâм тичији клик
Причају о
нади што ти крије тама,
Јављају се
мисли, где си увек ти;
Мисли, и још
борба с небом и жељама.
Отићи ће
борба. И доћи ће сни
И љубав и
радост под твоја окриља,
Мој завичај
неге, где ми одмор спи.
Још нам душе
могу да дрхте од миља,
Лепоте, што
пружа даљина и сан:
Да се
заборави и живот без циља,
И кућа под
небом овај стари стан,
И бол који
живи, немо срећу скрива,
Као сутон сунце,
као звезду дан.
Још имамо
снаге да се лепо снива,
Покрета за
шапат и пољупца глас,
И страсти, у
којој загрљај почива.
Још нам срца
крију измирење, спас
И љубав што
прашта и јаде односи
К'о пролеће
зиму, као мир талас.
И док руке
срећне станују у коси,
И док глава
сања уз лице и груд,
Ми нећемо
чути ветар што све носи.
Тако ћемо
проћи овај живот худ.
И погледом
каткад, као цвет у роси,
Гледаћемо
сутон што осваја свуд.