Кроз
отворен прозор, несташан и мио,
На завесу
ветрић невидљиви слеће,
И њоме се
игра безбрижан и чио;
Ноћ на пољу
лежи, мир се по њој креће.
Над земљом је
сутон; а свуд по пучини
Тишина се
дигла да спокојством лечи:
И у томе часу
мени се учини,
Да звук један
дође, носи твоје речи.
Звала си ме
себи. Ја се нисам мак'о;
Радост сва у
тузи пригрли ме страсно:
“Ти си је
љубио као огањ пак'о,
А она је дошла
кад је све већ касно.”
И занех се
потом. Мисао ми оде
До прошлости
моје, у крајеве знане;
Да посети
љубав, коју боли воде,
Док сећања
брижно од смрти је бране.
И ту виде
доба, она светла, ведра,
Да их већ
нестаје полако и тужно,
Да пролазност
своја отвара им недра,
И да
стварност свуда подиже се ружно.
Из мисли се
тргох. Бацах поглед доле,
Никог није
било. и дође ми жао:
“Можда је
чекала, можда много воле,
А ја? — ја
сам свиреп, бездушан и зао.”
И тад пипах
ваздух, тражећ каква трага,
Али речи твоје
нисам мог'о наћи;
О како је
љубав велика и блага,
Мада као
звезда и она ће заћи.
Брзо, нагло
одох из свог празног стана,
Угодно ми
беше кретати се, ићи
Развалином
овом живота и дана,
Коју сунце
сутра поново ће дићи.
Свуда тако
мирно, изразито, мрачно:
К'о одблесци
смрти сенке пале редом,
Лишће тек
зашушти једнолико, плачно
У ноћи, што
дише месечином бледом.
Не знам како,
зашто — али гласно рек'о:
“Ја те волим
драга”; и осетих тада
Ону љубав
стару и доба далеко,
Доба које
намах појави се сада.
И та љубав
стара, као дух без гласа,
Поведе ме
журно тамо, до твог стана:
На прозору
нађох слику твога стаса,
Као знак
љубави и ранијих дана.
Дошао сам
кући. Ветрић се још пео,
По завеси
игра сам у своме ору;
Док напољу
сутон већ постаје бео,
И пет'о се
мучи да пробуди зору.