Жељан да тело уморно одмарам,
Дух старе среће обузе ме цео,
И ја сам пош'о срце да отварам.
Из снова прошлих, пријатних к'о дýге
Нисам видео овај живот груби,
Већ моје небо, мој завичај туге
И тебе с венцем што ти косу љуби.
И тебе с венцем. А туга се сплела
У тајну жељу, пуну нежне таме,
Која ти скрива лице све до чела,
Под којом мислиш, непомична, на ме.
Појава твоја причаше ми како
Патиш, заједно с погледом ти холим:
Ја сам те глед'о и занесен тако
Шаптао да те к'о смрт своју волим.
Ноћ је спавала покривена миром,
Мрак се ширио к'о море дубоко,
А ја сам будан, с тобом и са лиром,
Дочек'о зору, не склопивши око.
Данас сам шет'о улицама тужан,
Сваки ми корак беше права беда:
Знам да изгледах тада врло ружан,
И тебе спазих, ти си била бледа.
