У долини
плача, где се нада купа,
Где страдања
живе, где се сузе роне
И где точак
патњи клопара и лупа.
И док мис'о
спава, клонула, у миру,
Извија се
љубав на крилима ноћи,
И са собом
носи разлупану лиру,
И креће се,
лебди по мојој самоћи.
Као ехо
среће, без шума и гласа,
Преко тајних
снова висинама стреми,
Као зора
небом зрачно се таласа,
Као вече у
ноћ губи се и неми.
И траг јој
остаје, и слика се ствара:
Небо плаво,
ведро, као њено око,
Поглед који
прича, теши, разговара,
Појима и воли
и гледа дубоко.
Ја осећам
душу и своју и њену:
Обе, вечне,
стоје на једном осмеху,
На једном
простору, далеком времену,
Које каткад
ступа и шапће утеху.