Малаксао,
ломан, сад одмарам тело,
Далеко од
тебе, на сенци од дуда;
Разлио се
ваздух и прамење бело,
Дан врео и
топал, мртвило је свуда.
Загрљен
умором и покривен прахом,
Младост још
ме штити и мис'о о теби:
Љубав, бол и
жудњу, заједно са страхом,
Ја у души
носим, ја носим у себи.
Шта ли радиш
сада, је ли, небо моје?
Да ли ми се
надаш, да л' те слутња пече?
Куда око
гледи из одаје твоје
Кад дан мртав
падне на радосно вече?
О, не тугуј
за мном. Лили, о не брини.
Добро ми је,
лако на овоме путу.
Облак с твога
чела одагнај и скини,
И срећног ме
сањај у свом дивном куту.
Да знаш
кол'ко патим кад помислим тако
Да ме можда
чекаш и изгледаш свуда:
Мене све
заболи и плак'о бих, плак'о,
На хладу и
сенци овог старог дуда.
