Идила

Река тече мирно, благо; вода блиста;

Сунце сија, звоно лупка, овце пасу;

Поветарац лако гази преко листа;

Одмара се и сам ваздух у том часу.

На ивици од обале човек спава:

Лепо момче, лице свеже, црте здраве;

А већ доле вир је дубок, вода плава;

Рибе мале лова траже, излет праве.

Чобанин се тако смеши мило, боно!

Шта ли сања и ког гледа сада у сну?

Овце пасу, мирно иду; лупка звоно;

Сунце сија, земља пуцка... вода пљусну.

Небо ћути, земља ћути, мир свуд влада;

Све је немо, тихо, вечно, нигде гласа;

Све бескрајно, недогледно, као нада,

А чобанче вода носи без таласа.

Од искони, од векова се постоји.

Васиона, вечна сила, вечност прати:

Чобан мртав, небо гледа, свуд дан стоји,

Небо гледа, ал' помоћи не зна дати.

А због греха што учини река иста,

Сунце сија, као и пре, топло, благо;

Поветарац лако гази преко листа;

Овце пасу, и вода се тако блиста.