(Приликом откривања његовог споменика 1903.)
Снев'о си о срећи коју човек нема,
У мислима својим пратио си дане
Изумрле давно, и време што спрема
Да разастре покров свуда, на све стране.
Глед'о си у прошлост за тобом што спава.
Под дахом живота она некад беше:
Сад је мирна, нема к'о пучина плава,
Као уста драге која се не смеше.
Пред тобом у тами будућност се вила,
Нејасна и мутна као нада људи,
Али смрт у себи и она је крила,
Смрт која се јавља, тек на гробљу буди.
Стога ти природа осетљива, блага,
Елегију узе као стална друга,
И са твоје лире заносна и драга
Заори се песма, снажна као туга.
Поколење женско, сваке части вредно,
Споменик ти диже зеленкасто-сиви:
И сад име твоје, светло и угледно,
Да би било лепо, на камену живи
Са одбором, колом твојих другарица,
С мирисним букетом вечних госпођица.
