И синоћ сам био поред твога стана.
К'о болник
кад дише, киша једва тече,
Лишће шушти,
плаче, с мокрих, црних
грана;
Суморно и
мутно спустило се вече.
Улица је била
покривена мраком,
Кровови и
куће тонули у тмину.
И ја сам се
крет'о лаганим ,кораком
Као чувар
мртвих кроз алеју њину.
Бојажљиво
приђох до прозора твога:
Модра, бледа
светлост на завесе пала.
Иначе свуд
пусто, свуд нигде никога,
Само преко
лишћа ноћ је уздах слала.
Под прозором
застах. Ту сам дуго био
И дрхтао тако
без гласа и моћи:
На зид руку
ставих побожно и ти'о,
Не могах је
дићи, не умедох поћи.
Наједном се
тргох. К'о да неко иде?
Мис'о моју
прели крв ми узрујана.
Ја бежати
почех. Да л' ме когод виде?
И синоћ сам
био поред твога стана.
