Драга
и ја на забаву неку,
Са облака,
где нам љубав била,
Кренули се:
падала јој свила,
Ход и осмех у
музику меку.
Остависмо
будућност далеку,
Дан вечности,
покрајину вила,
Места кондор
где развија крила,
Да би стигли
на игранку неку.
Уиђосмо у
дворану журно.
С наших лица
још се небо сија.
Нисмо знали
за живот и звона.
Дочека нас
смех костура бурно,
Ветар греха,
мирис земље: и ја
Дигох главу,
лице покри она.