Бледа као
туга, месечина,
Израза
божанства разумна
И дубоког као
помрчина,
С крилима
полутаме,
Крај клавира
Седи и свира
Комаде осаме.
Свирала је
несрећу сонета
И свих срдаца
куцала што су икада,
И свих срдаца
којима планета
Љубављу
сијала није никада.
Свирала је:
венац снова,
И висине,
Немир срца и
маглине,
Што поничу из
болова
Од колевки до
гробова
Свију душа и
векова.
А из венца, а
из снова,
Мелодија и
звукова
Забрујаше
песме цвећа,
Песме сунца и
облака
И анђела и јунака
И младости и
пролећа:
То је била
песма страха
И падања и
уздаха.
То је била
песма јака,
Клик орлова,
цвркут шева:
И у нама све
запева,
Све запева,
све заплака.
А из цвећа, а
из снова,
Мелодије и
звукова
Оживеше
земље, мора,
Цвет непознат
белих гора,
Ново небо,
страни врти,
Стара љубав,
млада нада,
Коло мисли,
игра јадâ,
Замисао глуве
смрти.
Свирала је. И
таласи звука
Продираху
тамом и животом:
Пробуди се
свет рођених мука
И болова;
потом
Душе наше
Заплакаше
За срећом
сиротом.
Душе наше
Заплакаше
И плакаше.
Да ли дуго?
За век цео?
За рођење?
Покров бео? —
Нисмо знали.
Нисмо знали
Из те слике
Са очима
пуним сјаја,
Пуним суза и
музике,
Ни када смо,
када пали
Сред великог
загрљаја.