У ноћи
тако кад никога нема,
И када људе,
заједно са злобом,
Заборав узме,
мисао се спрема,
Да приђе теби
и говори с тобом.
К'о дуга
небом после многе кише,
И моја нада
појави се тада
Над љубављу
ми, и лагано брише
Дубоки очај и
трагове јада.
И твоја
слика, као звезда среће,
Прилази мени:
и ја видим тебе
Далеко,
свуда; и знајући где ће
Толики живот,
ја заволим себе.
Дуго ти
причам, занесен, у жару,
Будућност
нашу што се дрско крије,
И ону песму о
срећноме пару
У земљи, куда
никад таме није,
Где љубав
влада, где станују жуди.
И све што
драган својој драгој таји,
Дуго ти
причам, док задрхте груди,
Док снови
мину, приђу уздисаји.
