У мом
срцу поноћ. У њој каткад тиња
Мис'о да још
живиш, мој пределе млади.
Моја лепа
звезда, мајка и робиња,
Боже! шта ли
данас у Србији ради?
Код вас је
пролеће. Дошле су вам ласте.
Оживеле воде,
ђурђевак и руже.
И мирише
земља која стално расте
У гроб и тишину,
мој далеки друже.
Једно твоје
вече. идеш кући споро
Улицама
страха, и душа ти јеца.
Твоје гладне
очи, моја дивна зоро,
Храни љубав
мајке: “Нека живе деца.”
Улазиш у
собу. Сузе те већ гуше.
А два наша
цвета из четири рата
У твоме су
крилу, образе ти суше:
“Мама зашто
плачеш? Је л' писао тата?”
У велике
патње невино питање
Дуби дубљу
рану: плач ти тресе груди...
Напољу је
видно, као пред свитање.
К'о да ће се
дићи гробови и људи.
Скупила си
сузе у косе детиње.
Све вас гледам
сада крај гозбе сироте.
Лице ти се
ведри: то душа светиње
Љуби твоје
чело, мој сјајни животе.
1916.