Био је песник толико танане структуре да је могао да види генерацијама испред. Слике искрсле из подсвесног живота сликале су будућност. Његов живот и смрт. Величанствену збирку поезије назвао је "Утопљене душе". Седам година касније Владислав Петковић Дис утопио се у Јонском мору.
Баш као што је спевао: "Од рођења спремна стоји, мене чека моја рака, да однесем све што имам у дубину у дубоку."
Зла коб пратила је његов живот од почетка. У Заблаћу, код Чачка, где је рођен, гледао је како му браћа и сестре редом умиру. Од дванаесторо сестара и браће, њих осморо није стигло да пође у школу.
Несрећне године ратовања несрећу су увећале. Као и хиљаде других српских војника, кренуо је са српском војском преко Албаније, на Крф. Био је ратни извештач. Али, начет туберкулозом стигао је као избеглица у Француску. Одатле, мучен бригама о својој породици коју је оставио у Чачку у крајњем сиромаштву, пише писма. Био је сам, ћутљив и замишљен све време. Када је говорио биле су то мисли о својој породици. Био је сиромашан, болестан и очајан.
А онда је у јесен 1916. године добио писмо од своје вољене жене Христине која га обавештава да није примила новац који је послао. Био је изгубљен. Његова жена и деца су гладовали у Србији, а он није могао да им помогне. Да је бар био са њима - било би му лакше. Да је бар могао да нађе "пријатеља" и дође до свог новца.
То му је била мисао која га је укрцала на брод за Крф. Јер на Крфу је његов "пријатељ" трошио његов новац по кафанама. Новац који је значио спас за Дисову породицу, а који је требало да се шаље у Србију. Пре него што се укрцао на брод, у марсељској луци, написао је жени писмо: "Путујем данас. Да се опростимо. Ја бих себе казнио смрћу што сам у овим приликама поверовао другима."
Као да је осетио смрт. У тој мајској зори немачка подморница погодила је брод "Илирију". Брод је полако тонуо, а Дис се, сведочили су касније преживели, међу последњима укрцао у чамац. Прво су ишле жене и деца, па стари. Два дана касније извучено је тело великог српског песника. У џеповима су му нађени наочари и драхма и по. Тело је враћено назад, у плаву гробницу.
Књижевник др Милош Ђорић оставио је забелешку: "Никада нећу заборавити тренутак растанка са Дисом, мојим Дисом претплаћеним на муке и патње. Пре уласка у лађу и пута на Крф, свратили смо у малу обалску кафаницу 'Габинус', сели смо за сто и попили по чашу малаге. Јако вино пријало је као млеко, па пописмо још по једну чашу. За његов срећан пут и мој останак. Изљубисмо се и Дис оде... Вукао га ђаво да оде, уместо да остане."
А Никола Трајковић, млади поета, који је уз Диса био за време опоравка, записао је: "Свима је био симпатичан, сви су га волели, нарочито жене. Осећало се, чини се, да он много пати и чезне за својом породицом. Вероватно да је тих дана и написао она дивна писма у стиховима, која никад нису упућена ономе коме су намењена: 'Не јавља ми се, а има кад... Сем, ако не спава, ако не дише.'"
Када се рат завршио, његова жена Христина сматрала је да као жена српског песника и курира Министарства просвете има право на пензију. И док је чекала да се молби удовољи, задесила ју је нова трагедија. Њихова ћерка Гордана умрла је од опекотина у пожару изазаваном несрећним околностима. Нови ударац судбине уследио је годинама касније. Њихов син Мутимир нестао је без трага као припадник јединица Драже Михајловића. Жена чије је срце препукло три пута, поживела је сама још неколико година док се није упокојила у миру и срећи што ће отићи својој небеској породици.
Од Диса нацији су остале две величанствене збрике поезија и у њима антологијске песме "Тамница", "Нирвана" и "Можда спава".
Да је поживео, српско песничко наслеђе било би богатије. Али, није стигао да напише више. Песник који је прешао Албанију, преживео глад, несрећу, метке и рат, утопио се у Јонском мору.
Имао је 37 година. Утопљена душа. Ваљда спава са очима изнад сваког зла.
Извор: Вечерње новости, 26. фебруар 2007.
Баш као што је спевао: "Од рођења спремна стоји, мене чека моја рака, да однесем све што имам у дубину у дубоку."
Зла коб пратила је његов живот од почетка. У Заблаћу, код Чачка, где је рођен, гледао је како му браћа и сестре редом умиру. Од дванаесторо сестара и браће, њих осморо није стигло да пође у школу.
Несрећне године ратовања несрећу су увећале. Као и хиљаде других српских војника, кренуо је са српском војском преко Албаније, на Крф. Био је ратни извештач. Али, начет туберкулозом стигао је као избеглица у Француску. Одатле, мучен бригама о својој породици коју је оставио у Чачку у крајњем сиромаштву, пише писма. Био је сам, ћутљив и замишљен све време. Када је говорио биле су то мисли о својој породици. Био је сиромашан, болестан и очајан.
А онда је у јесен 1916. године добио писмо од своје вољене жене Христине која га обавештава да није примила новац који је послао. Био је изгубљен. Његова жена и деца су гладовали у Србији, а он није могао да им помогне. Да је бар био са њима - било би му лакше. Да је бар могао да нађе "пријатеља" и дође до свог новца.
То му је била мисао која га је укрцала на брод за Крф. Јер на Крфу је његов "пријатељ" трошио његов новац по кафанама. Новац који је значио спас за Дисову породицу, а који је требало да се шаље у Србију. Пре него што се укрцао на брод, у марсељској луци, написао је жени писмо: "Путујем данас. Да се опростимо. Ја бих себе казнио смрћу што сам у овим приликама поверовао другима."
Као да је осетио смрт. У тој мајској зори немачка подморница погодила је брод "Илирију". Брод је полако тонуо, а Дис се, сведочили су касније преживели, међу последњима укрцао у чамац. Прво су ишле жене и деца, па стари. Два дана касније извучено је тело великог српског песника. У џеповима су му нађени наочари и драхма и по. Тело је враћено назад, у плаву гробницу.
Књижевник др Милош Ђорић оставио је забелешку: "Никада нећу заборавити тренутак растанка са Дисом, мојим Дисом претплаћеним на муке и патње. Пре уласка у лађу и пута на Крф, свратили смо у малу обалску кафаницу 'Габинус', сели смо за сто и попили по чашу малаге. Јако вино пријало је као млеко, па пописмо још по једну чашу. За његов срећан пут и мој останак. Изљубисмо се и Дис оде... Вукао га ђаво да оде, уместо да остане."
А Никола Трајковић, млади поета, који је уз Диса био за време опоравка, записао је: "Свима је био симпатичан, сви су га волели, нарочито жене. Осећало се, чини се, да он много пати и чезне за својом породицом. Вероватно да је тих дана и написао она дивна писма у стиховима, која никад нису упућена ономе коме су намењена: 'Не јавља ми се, а има кад... Сем, ако не спава, ако не дише.'"
Када се рат завршио, његова жена Христина сматрала је да као жена српског песника и курира Министарства просвете има право на пензију. И док је чекала да се молби удовољи, задесила ју је нова трагедија. Њихова ћерка Гордана умрла је од опекотина у пожару изазаваном несрећним околностима. Нови ударац судбине уследио је годинама касније. Њихов син Мутимир нестао је без трага као припадник јединица Драже Михајловића. Жена чије је срце препукло три пута, поживела је сама још неколико година док се није упокојила у миру и срећи што ће отићи својој небеској породици.
Од Диса нацији су остале две величанствене збрике поезија и у њима антологијске песме "Тамница", "Нирвана" и "Можда спава".
Да је поживео, српско песничко наслеђе било би богатије. Али, није стигао да напише више. Песник који је прешао Албанију, преживео глад, несрећу, метке и рат, утопио се у Јонском мору.
Имао је 37 година. Утопљена душа. Ваљда спава са очима изнад сваког зла.
Извор: Вечерње новости, 26. фебруар 2007.
