Бела раскошна лађа "Италија" са три палубе мирно је секла таласе Тарантског залива. Подигла је сидро у Галипољу и хитала према Крфу. Пред зору 17. маја 1917. међу ретким који су на палубама ишчекивали нови дан, био је и витак човек са наочарима, разбарушене косе и растресених бркова. Највећи део пута је и иначе проводио на палуби, ћутљив и замишљен, загледан у пучину пред собом.
Тишину праскозорја, коју није нарушавало ни уједначено брујање мотора, изненада је пресекао јаук бродске сирене за узбуну. Један, други, трећи. Посада је приметила перископ немачке подморнице како се изокола, вребајући најбољи положај, приближава лађи. И пре него што је торпедо стигао свој циљ, морнари су, у немоћном ишчекивању, посматрали његов бели траг испод саме површине воде како се приближава путничком броду.
Ударац је био страховит. Лађа је поскочила попут рањеног ждрепца. У њеној утроби настао је хаос. Буновни путници су истрчавали из својих кабина уз паничну вриску и јурњаву. Морнари су добацивали појасеве за спашавање и покушавали да спусте чамце у море. Тамне силуете перископа немачке подморнице више није било.
Једини човек који је у том хаосу остао прибран, потврдиће касније неки од малобројних преживелих, мирно је скинуо наочаре и ставио их у џеп. Онда је помагао морнарима да у чамце прво стрпају децу и жене. Лађа је муњевито тонула. Ушао је међу последњима у последњи чамац, препун као и претходни. Било је, међутим, касно. Страшан вртлог који је пароброд створио у тренутку када је потонуо, повукао је са собом и чамац.
Био је то крај за песника Владислава Петковића Диса, аутора "Утопљених душа", једне од најлепших и најзначајнијих књига поезије на српском језику.
"Од рођења спремна стоји, мене чека моја рака
Да однесе све што имам у дубину дубоку..."
Дис, песник слутњи...
Песник је остао без надгробног обежја: после вађења из мора, његово тело је поново враћено мору.
Судбина Дисове породице
Страшне 1915. године, песник оставља породицу у Чачку и с војском, преко Албаније, стиже на Крф. А одатле, где је задужио једног пријатеља да његовој породици шаље новац, с групом српских интелектуалаца одлази у Француску, у нормандијско место Пти-Дал, већ начет туберкулозом, болешћу многих српских песника.
Каснија сведочења говоре да је тамо, углавном, био сам, ћутљив и замишљен, и да, ако је и говорио, говорио је о породици, бринуо за њих, очајан, сиромашан, болестан. А када је, у јесен 1916. добио писмо од своје супруге у којем га она извештава да није примала новац који је он слао, Дис је био више него обезнађен. Жена и деца му гладују, а он не може да им помогне. Наиме, пријетељ са Крфа је његов новац трошио по острвским кафанама, и песник, у тешкој депресији, одлучује да крене на Крф. Пред само укрцавање на брод у Марсеју пише жени: "Путујем данас. Да се опростимо... Ја бих себе казнио смрћу што сам у овим приликама поверовао другима."
Песник слутњи ће једном свом пријатељу, пред сам одлазак из Француске, написати како се "у сну борио са великим таласима воде". Два дана касније потапања "Италије", извучено је тело песника и у џеповима су му само нађене склопљене наочари и драхма и по.
Његова жена Христина-Тинка остала је сама са кћерком и сином. А кад се рат завршио, сматрала је да деца српског песника и курира Министарства просвете треба да добију неку врсту породичне пензије и дотичној служби је упутила молбу. Упутили су је на Уметничко одељење које није имало средстава за овакве сврхе, па је Христинину молбу проследило Министарству иностраних послова. И, док је чекала одлуку министарства, њена и Дисова кћи Гордана умрла је несрећним случајем од опекотина, 1919. године.
О њој је, много раније, певао њен отац, песник загробних сновиђења:
"Ја опет сањам, дошла ми кћи
И дан велики: сунце греје
Али с њом мати. Срећни смо сви
Њу игра одне. Ал' се слатко смеје.
Више моје главе кликће чудно јато
Беше тако срећна, умрла је зато."
Песников син је нестао без трага, негде 1944. као припадник јединица Драже Михајловића. Писац је предвидео и синовљеву смрт:
"И све је тако. Долази он,
Долази у сну мој синчић мали.
Онако мио, ал' нешто бон:
Однекуд га носе узбуркани вали.
Кад му видех лице, ја осетих сузе:
Пружих њему руке, дубина га узе."
Извор: Знање
