Владислав Петковић Дис (10. марта 1880. Заблаће код Чачка — 16. мај 1917. код Крфа), велики српски песник и родољуб. Радио као учитељ и царински службеник. Био је извештач са фронта у Балканским ратовима. За време Првог светског рата пребегао је у Француску. При повратку у Грчку брод на коме је пловио пресреће немачка подморница код Крфа и он бива потопљен.
Школовање
Био је сасвим осредњи ђак, али је у седмом разреду Гимназије у Чачку написао своју прву пјесму "На прозору свећа гори" и то на немачком језику који једва да је срицао.
Да би се очувала успомена на овог великана наше поезије, завичајна библиотека која носи Дисово име, организује већ 37 година културну манифестацију "Дисово пролеће". Дисове свечаности почињу 10. марта, на песников рођендан, а завршавају се доделом "Дисове награде".
"Дисово пролеће" подстиче стваралаштво младих, па сваке године награђује најбољи рукопис за прву песничку збирку. У едицији "Токови" објављено је до сада 19 књига, а многи добитници данас су постали позната песничка имена.
Приредбу "песништву у част" прате:
- лист "Дисово пролеће";
- књига добитника и
- низ других публикација које већ чине богату издавачку делатност библиотеке.
- Дисова награда
Посао
У војску није ишао. Ослобођен је због уских груди и по препоруци пријатеља, постаје привремени учитељ у селу Прлити испод Вршке Чуке, покрај Зајечара. Све у нади да ће имати довољно времена да се посвети песмама. Тешко је, ипак, бити распеван у чамотињи и тишини, те он многе ноћи проводи са сељацима уз таблиће и чокање ракије. У град одлази једном месечно по плату, без које се ујутро враћа у село, након кафанске седељке. И нових тридесет дана поста, до новог одласка у Зајечар.
То је трајало две године, када је одлучио да напусти учитељско место и,с тек подигнутом платом, крене у Београд, једини могући пут за све песнике.
Ушао је сасвим тихо у друштво београдских великана, у време када се живело по кафанама које су биле и једина састајалишта. Знало се да се, када изађе, часопис у кафани прочита од корица до корица. Када се појави ново књижевно име, кафане забрује. Глумци су представе настављали у кафанама. Људи су се у њима братимили и крвили. Узалуд је уважени Јован Скерлић грмео да је све зло од њих.
Висок и мршав, подуже косе и посве необичних бркова, с наочарима иза којих је вребао задивљујући поглед, бивши учитељ из околине Зајечара тек уз помоћ Нушића успева да пронађе прво запослење. Песник, који ће касније постати стални становник безмало свих наших антологија, радио је као кантарџија на савамалској трошарини и са снебивањем се жали пријатељима да поваздан мора да мери шљиве.
Брак
Његов кафански начин живота умногоме се изменио после венчања са Христином-Тинком, младом и лепом поштанском службеницом коју је одмах сместио у своје стихове. Брак су склопили на јутрењу у старој Марковој цркви.
Веома привржен породици, али и пријатељима, Дис ће једном рећи:
"За четири године брака нисмо четири пута сами, без гостију, ни ручали ни вечерали."
На свет је дошло и њихово двоје деце, Гордана и Мутимир, али и ратови, балкански и светски, растанак.
Књиге
Владислав Петковић Дис је живео у малој земљи у којој су књиге читали само они који су их и писали. За свога живота објавио је само две књиге поезије - због недостатка новца, беспоштедности критике, због тога што је живео само 37 година или због свега наведеног, али чињеница је да смо остали ускраћени за многе стихове које је овај песник слутњи још могао да нам подари.
Дис је песник ирационалног, он слике налази у подсвесном. Песник је суморних расположења и чак очаја, његов је израз сетан и музикалан. Јован Скерлић га је критиковао, јер се Дис није уклапао у његов идеал напредног песника. Каснија критика, почевши од Исидоре Секулић, уврстила је Диса међу најбоље српске песнике налазећи да је увео у српску поезију модерну поетику и нов сензибилитет, и поред извесних језичких небрижљивости.
Књигу "Утопљене душе" Дис је објавио 1911. године. Штампао ју је о свом трошку, јер није било издавача који би објавио поезију песника за коју је Јован Скерлић, тада најутицајнија личност српске критике, тврдио да "јесте једна неука и груба имитација".
Поезија "Утопљених душа" је негаторска, болесна, плачна и црна. Уводи у њу бодлеровске мотиве што представља новину, али ту је присутан и мотив умрле драге, кога налазимо и у народној лирској поезији. Његова поезија иде у ирационално, у њој су Дисови снови и његове тишине.
Збирка поезије "Ми чекамо цара" написана је 1913. године. Његови кафански пријатељи су говорили да би било боље да ју је насловио "Ми чекамо пара". У овој збирци песник је настојао да изрази славу своје отаџбине. То, међутим, није радио клицући у националном поносу, као други песници, него је тужно лутао по згариштима и трулежи. Због тога су многи критичари сматрали да је ова збирка слаба у целини те да су стихови звечећи празни и јефтино патетични.
Иако Владислав Петковић Дис заузима истакнуто место у српској поезији 20. века и готово је назаобилазно име сваког антологичара, његов живот, а донекле и поезија, остали су до данас непознаница. Биографи и историчари књижевности углавном лутају када је датум и место рођења овог песника у питању, иако за то нема разлога. За име трагичног Диса многима је "оправдано" било да за датум рођења узму 29. фебруар преступне 1880. године. У књизи крштених у родном Заблаћу код Чачка, налази се решење дилеме. Владислав Петковић Дис, девето од тринаесторо деце Димитрија и Марије Петковић, рођен је 27. фебруара 1880. године према старом календару, односно 10. марта по новом.
