Владислав Петковић Дис представља својеврстан врхунац у развоју парнасо-симболичке поезије. Био је необична, трагична личност. У животу га прате неуспеси, порази и недаће. Завршио је гимназију, али матуру никако није могао положити те је једно време радио као привремени учитељ на селу, а затим, по преласку у Београд, премеравао је шљиве у општинској царинарници. Време је највише проводио по кафанама те је остао у сећању као једна од најособенијих фигура славне београдске боемије с почетка овог века. Извесно време, после срећне женидбе, би се ипак смирио, али су убрзо дошли ратови да све наде у лепше дане однесу у неповрат. У Првом балканском рату био је ратни извештач; у Првом светском рату, трагичне 1915. налази се у маси избеглица које су се с војском повлачиле преко Албаније. Као и остали интелектуалци, с Крфа је послат у Француску. Изгнанство и одвојеност од породице тешко је подносио, уз то се разболео од туберкулозе, тако да није било изгледа да ће преживети рат. Судбина је ипак хтела да његова смрт не буде обична, банална смрт многих српских писаца: није умро од сушице већ се утопио у Јонском мору кад је брод, којим је путовао из Француске на Крф, торпедовала немачка подморница. Такав крај као да је наслутио насловом своје прве и главне збирке песама "Утопљене душе" (1911) и основним расположењима што веје из ње.
За разлику од логичног и рационалног Пандуровића, Дис је сањар који је дубоко загазио у области сновиђења, слутњи, ирационалних визија. Недостајала му је песничка култура, познавање страних језика, чиме се могла похвалити већина тадашњих песника. Па ипак, он је дубље и лирски сугестивније од њих изразио заједничке преокупације: доживљај егзистенцијалне утамничености, умирање љубави, гашење осећања и живота. Његова главна, у извесном смислу програмска песма "Тамница", штампана као 'пролог' "Утопљених душа", од песама других песника тога доба на исте или сличне теме разликује се по својим митским и метафизичким наговештајима. Она доноси, као што је приметио М. Павловић, читаву малу космогонију, сличну оној коју је Његош дао у "Лучи микрокозма", али без њених религиозних импликација, сасвим лаичку, индивидуалну и лирску. Изграђена је на три основна Дисова симбола: тамници, звездама и очима, од којих друга два контрастирају првоме.
Звезде припадају човековој преегзистенцији. Рођење је одвајање од звезда и почетак тамнице живота.
Очи носе одсјај те магловите преегзистенције; оне су, уз то, испуњене лепотом ствари што нас окружују. Песник носи свет у својим очима као што себе осећа у "погледу трава и ноћи и вода".
У тим испреплетеним погледима проговара тајанство света и очитује се дубока повезаност и јединство свих бића. И љубав, као и звезде, налази се изван граница непосредног постојања. У многим песмама Дис пева о давној, већ заборављеној љубави. Лик драге израња из прошлости и обасјава "овај живот груби". У његовој најлепшој песми "Можда спава" драга долази из тајанствених предела сна. Ова песма испевана у баладичном тону, тешко ухватљива смисла, има у основи исту структуру као и "Тамница". И у једној и у другој пре садашњег стања, у "Тамници" пре рођења а у "Можда спава" пре буђења, постоји неко друго стање које песник нејасно носи у сећању: у првој песми то су звездане "невине даљине", а у другој сан из чијих дубина као мелодија заборављене песме долази лик драге. Тај лик до краја остаје нејасан, етеричан, од њеног тела песник разазнаје само очи, док се све остало губи у измаглици сна. Лирској сугестији те неодређености доприноси и особена мелодија стиха, која је ову песму успореног ритма, у тринаестерцима учинила "ремек-делом Дисове кантилене" и једним од врхунских израза музикалности српског стиха.
Та светлост — која долази увек споља, из преегзистенције, из прошлости, из снова — постепено се сасвим губи. Ишчезава сјај звезда из очију и стара љубав из сећања, гаси се жеља за нечим лепшим и светлијим. Сан без снова, утрнуће жеље, прелазак из бића у небиће — то су мотиви читавог круга песама, које по главној песми из те скупине, "Нирвана", можемо назвати нирванистичким. У неким песмама то осећање повезано је са суморним јесењим сликама, које су постале стална тема српске поезије после Војислава, у другима оно извире из доживљаја протицања времена. Песник се осећа немоћан да одоли сили времена ("немам снаге да се борим са временом"), он посматра ствари како одлазе из живота у смрт, тонући у време. Мртве ствари остају заувек изгубљене и расуте у времену, јер у његовом сећању нема више снаге да их поново састави у целовите слике. У песми "Нирвана" ишчезавају сви знаци живота. Песник се више не сећа онога што је било, него мртве ствари саме излазе преда њ, он је непомичан пред навалом небића, пред његовим погледом, који је "без облика, без среће, без јада /поглед мртав и празан дубоко".
Традиционална поларизација српске поезије између стварности и идеала, снова и јаве, рационалног и ирационалног, индивидуалних тежњи и потреба тренутка осећа се и у Дисовом невеликом опусу. Његова друга збирка "Ми чекамо цара" (1913), с родољубивим песмама, представља, додуше, песнички данак императиву историје. У тој збирци нема песама од трајније вредности. Али већ у првој књизи било је песама сазданих од елемената најгрубље стварности, с критичком и сатиричном оштрицом "Наши дани", "Распадање". У песмама насталим у изгнанству "Међу својима", "Недовршене песме" дошла је до израза извесна породична нежност и топлина какву нисмо упознали у ранијим песмама. И израз је ту друкчији, до оголелости једноставан, елементаран, непосредна, језик разговоран, скоро непеснички, ритам искидан, близак слободном стиху.
У ствари, парнасовски идеал поезије, којем је Дис остао веран до краја, био је супротан његову песничком духу. Чврста форма песме била је претесан калуп о који се спотицала и разбијала његова лирска емоција. Као Бора Станковић у прози, и Дис је у поезији био уклештен између традиције и модерног доба; у традицију је био урастао нераскидивим нитима, а ново је више наслућивао него што га је схватио. У Дисовом изразу, који је често спутан, невешт, недограђен, огледају се ипак тамне дубине његовог доживљаја бића.
Јован Деретић, Историја српске књижевности
За разлику од логичног и рационалног Пандуровића, Дис је сањар који је дубоко загазио у области сновиђења, слутњи, ирационалних визија. Недостајала му је песничка култура, познавање страних језика, чиме се могла похвалити већина тадашњих песника. Па ипак, он је дубље и лирски сугестивније од њих изразио заједничке преокупације: доживљај егзистенцијалне утамничености, умирање љубави, гашење осећања и живота. Његова главна, у извесном смислу програмска песма "Тамница", штампана као 'пролог' "Утопљених душа", од песама других песника тога доба на исте или сличне теме разликује се по својим митским и метафизичким наговештајима. Она доноси, као што је приметио М. Павловић, читаву малу космогонију, сличну оној коју је Његош дао у "Лучи микрокозма", али без њених религиозних импликација, сасвим лаичку, индивидуалну и лирску. Изграђена је на три основна Дисова симбола: тамници, звездама и очима, од којих друга два контрастирају првоме.
Звезде припадају човековој преегзистенцији. Рођење је одвајање од звезда и почетак тамнице живота.
Очи носе одсјај те магловите преегзистенције; оне су, уз то, испуњене лепотом ствари што нас окружују. Песник носи свет у својим очима као што себе осећа у "погледу трава и ноћи и вода".
У тим испреплетеним погледима проговара тајанство света и очитује се дубока повезаност и јединство свих бића. И љубав, као и звезде, налази се изван граница непосредног постојања. У многим песмама Дис пева о давној, већ заборављеној љубави. Лик драге израња из прошлости и обасјава "овај живот груби". У његовој најлепшој песми "Можда спава" драга долази из тајанствених предела сна. Ова песма испевана у баладичном тону, тешко ухватљива смисла, има у основи исту структуру као и "Тамница". И у једној и у другој пре садашњег стања, у "Тамници" пре рођења а у "Можда спава" пре буђења, постоји неко друго стање које песник нејасно носи у сећању: у првој песми то су звездане "невине даљине", а у другој сан из чијих дубина као мелодија заборављене песме долази лик драге. Тај лик до краја остаје нејасан, етеричан, од њеног тела песник разазнаје само очи, док се све остало губи у измаглици сна. Лирској сугестији те неодређености доприноси и особена мелодија стиха, која је ову песму успореног ритма, у тринаестерцима учинила "ремек-делом Дисове кантилене" и једним од врхунских израза музикалности српског стиха.
Та светлост — која долази увек споља, из преегзистенције, из прошлости, из снова — постепено се сасвим губи. Ишчезава сјај звезда из очију и стара љубав из сећања, гаси се жеља за нечим лепшим и светлијим. Сан без снова, утрнуће жеље, прелазак из бића у небиће — то су мотиви читавог круга песама, које по главној песми из те скупине, "Нирвана", можемо назвати нирванистичким. У неким песмама то осећање повезано је са суморним јесењим сликама, које су постале стална тема српске поезије после Војислава, у другима оно извире из доживљаја протицања времена. Песник се осећа немоћан да одоли сили времена ("немам снаге да се борим са временом"), он посматра ствари како одлазе из живота у смрт, тонући у време. Мртве ствари остају заувек изгубљене и расуте у времену, јер у његовом сећању нема више снаге да их поново састави у целовите слике. У песми "Нирвана" ишчезавају сви знаци живота. Песник се више не сећа онога што је било, него мртве ствари саме излазе преда њ, он је непомичан пред навалом небића, пред његовим погледом, који је "без облика, без среће, без јада /поглед мртав и празан дубоко".
Традиционална поларизација српске поезије између стварности и идеала, снова и јаве, рационалног и ирационалног, индивидуалних тежњи и потреба тренутка осећа се и у Дисовом невеликом опусу. Његова друга збирка "Ми чекамо цара" (1913), с родољубивим песмама, представља, додуше, песнички данак императиву историје. У тој збирци нема песама од трајније вредности. Али већ у првој књизи било је песама сазданих од елемената најгрубље стварности, с критичком и сатиричном оштрицом "Наши дани", "Распадање". У песмама насталим у изгнанству "Међу својима", "Недовршене песме" дошла је до израза извесна породична нежност и топлина какву нисмо упознали у ранијим песмама. И израз је ту друкчији, до оголелости једноставан, елементаран, непосредна, језик разговоран, скоро непеснички, ритам искидан, близак слободном стиху.
У ствари, парнасовски идеал поезије, којем је Дис остао веран до краја, био је супротан његову песничком духу. Чврста форма песме била је претесан калуп о који се спотицала и разбијала његова лирска емоција. Као Бора Станковић у прози, и Дис је у поезији био уклештен између традиције и модерног доба; у традицију је био урастао нераскидивим нитима, а ново је више наслућивао него што га је схватио. У Дисовом изразу, који је често спутан, невешт, недограђен, огледају се ипак тамне дубине његовог доживљаја бића.
Јован Деретић, Историја српске књижевности
