Химна

Одмани руком и загази бару

Што мили, тече, као живот мека,

Сарани разум, и удиши пару

С поднебља глиба што те свуда чека.

И пусти трулеж нека слепо гази

Љубав и душу, и натапа струну;

Задах нек на те своју сенку плази

Високу, крупну, као злоба пуну.

Одмани руком и затвори око,

Црвљиво доба нека нагло тиска

Спомене, славу, у блато дубоко,

Где порок цвета и развратност ниска.

За лице твоје огледала није.

Живи међ људима у музици блуда.

Живи! И нек ти влага срце пије.

Живи у земљи срамоте и луда.

Виолина

У тренуцима када тако клоне

И бол и нада, и младост и цвеће,

Кад страх и очај и судбина звоне

Самрт, која се неумитно креће

На моју љубав, на све жеље моје,

На моје небо, моју башту крина —

У тим часима нађу се нас двоје,

И тад плачемо ја и виолина.

У тренуцима када ветар мука

Оде нечујно преко моје главе,

И појаве се сан, дубине звука

И мелодијâ — тад пријатне јаве

Опколе мене, и тад моје око

Не види више предео од сплина:

Ја се осећам подигнут високо,

И тад певамо ја и виолина.

Мрачан и ведар ја идем животом

До старих, црних и светлих обала,

Где дише пустош и мир са лепотом,

Где пропаст живи и где нема зала.

Где нема зала. Са заносом неким

Ја често идем из тужних долина

Негде, далеко, са звуцима меким,

И ту смо срећни ја и виолина.

На ономе брегу

Јанку Веселиновићу

На ономе брегу што је над животом,

Тражио сам место где станује срећа,

И ишао дуго окружен лепотом

Из предела снова у пределе цвећа.

И ја сам се пео, уздизао горе,

Мислио сам да си на највећем вису,

И да плетеш венце, доносиш бокоре,

Да си сва у цвећу и самом мирису.

Али та је слика превучена прахом,

И стоји к'о спомен минулих обмана:

Ја јој каткад приђем са тугом и страхом.

Као драган драгој после многих дана.

Песма

1.

У нехату и немару дани иду и пролазе,

И лагано све се губи, изумире и пропада,

И никаквих немам жеља, да ми приђу, да долазе;

По сумраку сањарија пустош спава, мир свуд

влада.

Покидани, растурени сви листови из живота:

Бесно их је разбацао по прошлости ветар мука;

Још ја стојим, кржљав израз свих болова и

страхота.

Живи сведок силних страсти, неуспеха и јаука.

Луч невоља стално букти и будућност пламен

лиже,

Дим загушљив, мутан, труо, небо ми је заклонио,

И чађ пада, и фигуре и контуре разне ниже,

И ја стојим и посматрам гареж што се накупио.

Подиг'о сам своју руку с обарача вечна мрака,

Нема смисла реметити бесмисленост у свом току;

Од рођења спремна стоји, мене чека моја рака,

Да однесе све што имам у дубину у дубоку.

2.

У тренутку када човек сам са собом разговара,

И занесен смело иде у пределе својих снова,

И разгледа доживљаје и измишља, срећу ствара,

И моја се мис'о буди, ал' к'о мис'о песникова.

Тада тихо скидам плочу са гробнице својих дана,

И спуштам се, дуго идем кроз редове успомена,

Кроз сва места из живота заборавом претрпана;

Ту застајем, одмарам се под покровом од времена.

И погледом већ уморним преживела гледам доба

И све што је некад било, и све што је око мене;

И чудна се слика ствара: неко море од пепела,

Над њим ваздух, паран криком, као да је смех

сирене.

То је песма коју рађа мис'о моја и сећање,

То је песма мојих дана и часова и прошлости,

То је песма стара, тешка, једнолика к'о кукање,

То је песма са згаришта идеала и младости.

Стара песма

За мном стоје многи дани и године,

Многе ноћи и часови очајања,

И тренуци бола, туге, греха, срама

И љубави, мржње, наде и кајања.

Све то стоји на гомили тренутака

У нереду, по прошлости разбацано,

Док њу време вуче некуд, некуд носи

И односи без отпора и лагано.

Немам снаге да се борим са временом,

Да одбраним, да сачувам, не дам своје,

Него гледам чега имам, шта је било:

И све више, ништа више није моје.

Као мирис, као зраци, као тама,

Као ветар, као облак, као пена,

Одвојени дани, ноћи, лебде, круже

И прилазе у облику успомена.

Ал' кад мис'о и сећање буду стали,

Онда куд ће и коме ће они поћи?

Онда куд ће да ишчезну и да оду

Успомене, моји дани, бивше ноћи?

Па куд идем, да ли идем, је л' опсена?

Ко ме roни, кога носим, пре и сада?

За мном стоји чега немам, а преда мном:

Мртва прошлост са животом покривена.

Док будућност полагано покров скида,

Ње нестаје и у прошлу прошлост пада.

Она, и о њој

Tамо где зима и лето, пролеће и јесен влада,

Где човек живи у борби са људима и самим собом,

Где безазлена невиност вечито пати и страда,

Ветар потреса оголеле гране над твојим гробом.

Тамо где ти је колевку мати дала на свом недру,

Где се осмех и суза укрстили над твојом главом,

Где ти је лепота смело красила девичност ведру,

Лежиш у даскама, покривена бусењем и травом.

Тамо где те младост уви тканином љубавних боја,

Где си увек корачала поносна, горда и лака,

Где си веровала и где се подигла пропаст твоја,

Оставила је траг на гробљу хумка и твоја рака.

Тамо где ти је с илузија будућност, срећа сјала,

Где си заносно гледала снове што их нада плела,

Где ничег не нађе сем бол и сећање да си пала,

Тамо си понова дошла, јер си ту и мрети хтела.

Знам да тада ни небо ни човек заплакао није,

Знам да си најзад нашла хуманост и врата

болнице,

Знам да земља сачува влагу, њом да те мирно

пије,

Знам да ти свет и Бог све узеше, дивна

блуднице.

Једног дана, када се узбурка моје мртво море,

Кад дух и бол ударе у своја звона јеком многом,

Онда ће песник дозвати тебе, мада си тамо горе,

Да закука, да заплаче с тобом; а већ дотле...

збогом!

Пијанство

Не марим да пијем, ал' сам пијан често

У граји, без друга, сам, крај пуне чаше,

Заборавим земљу, заборавим место

На коме се јади и пороци збраше.

Не марим да пијем. Ал' кад приђе тако

Свет мојих радости, уморан, и моли

За мир, за спасење, за смрт или пак'о

Ја се свему смејем па ме све и боли.

И притисне очај, сам, без моје воље,

Цео један живот, и њиме се креће;

Узвик га пролама: ''Неће бити боље,

Никад, никад боље, никад бити неће''.

И ја жалим себе. Мени није дано

Да ја имам земљу без убогих људи,

Очи плаве, топле као лето рано,

Живот у светлости без мрака и студи.

И желећи да се заклоним од срама

Пијем, и зажелим да сам пијан довек;

Тад не видим порок, друштво где је чама,

Тад не видим ни стид што сам и ја човек.